Biljana

Пожртвованост: Постали родитељи својим унуцима

advokat | 12 Decembar, 2011 08:00

ЖИВЕЛИ БЕЗ СТРУЈЕ И ХРАНЕ

Четири мала анђела, најстарији је тек кренуо у школу, а најмлађи је готово у пеленама, отац и мајка су, после развода, без трунке кајања, оставили баби и деди. „Можете да их и у дом дате”, поручили су одлазећи да заснују нове породице. А Славица и Милош Цветковић из Ниша, обоје без посла и пред пензијом, остварили су „немогуће” - постали су званични хранитељи дечици која су данас здрава, срећна и паметна

Када су деца размажена, неодговорна, лења, онда се обично криве бака и дека. Запослени родитељи се жале како су им њихови родитељи размазили децу. Кажу да се код баке и деке може све, како их они штите и бране и крију њихове грешке да их ови не би кажњавали. Купују им слаткише, играчке, испуњавају све, па и оне нереалне жеље. И тако баке и деке помажући, у ствари, одмажу... Деца оком - бака и дека скоком!

Да испуне све жеље својим унуцима и скоче на сваки њихов миг својски се труде и Славица (56) и Милош (61) Цветковић из нишког насеља Пантелеј. Али њих ћерка и зет не криве да су им размазили децу. Они су их оставили, отишли својим путем и целокупну бригу о четворо деце препустили баби и деди. А они ни по коју цену нису желели је да децу дају у дом. И пре неколико месеци су постали и званични хранитељи својим унуцима! Од тада им је много лакше јер не брину шта ће јести...

Гостопримљиви домаћини су нас дочекали са осмехом на лицу и широм отворили врата скромног дома у коме царује дечја граја. И сви су били спремни да отворе душу, мада је бака, ипак, водила главну реч, а дека одобравао.

- Наша ћерка Станислава, која сада има 35 година, удала се врло млада. Није стигла ни средњу школу да заврши колико је пожурила у авантуру звану брак. Са зетом, коме не желим ни име да спомињем, изродила је четворо деце. Милену, Милицу, Александру и Александра. Иако од самог почетка није ишло како ваља, она је на сваке две године рађала по једно дете. Живели су и са нама и код његових родитеља и приватно становали, али од себе нигде нису могли да побегну. На крају је свако од њих побегао на своју страну, а децу су оставили нама - прича Славица не покушавајући да скрије своју огорченост. - Све то не би било тако да нам је син жив, али је он, нажалост, настрадао у саобраћајној несрећи пре петнаест година, а био је млађи од сестре две године. Ако ништа друго, не би дозволио да нас зет физички злоставља.

Зет их је и тукао

Деца ни за шта нису крива и она не бирају ни ко ће им бити родитељи ни када ће и где бити рођена. Зато су Цветковићи и одлучили да буду и родитељи и бака и дека својим унуцима.

- Свашта смо преживели док је трајао њихов брак, и наслушали се свађа и препуцавања. И батине смо добијали од зета и били смо свесни да недужна деца много пате у тој заједници. Прелазили смо преко многих ствари зарад деце, али је постало готово неиздрживо. Агресиван и вечито припит, зет је насртао на све нас и са олакшањем смо дочекали њихов развод. Лакнуло нам је када смо остали сами са децом и ћерком - каже Славица и додаје: - Али то није трајало дуго. Једног дана нам је ћерка саопштила да она има намеру да се уда, да је нашла човека, али да децу неће да води са собом. И он је имао један брак иза себе, али не и децу. Нама је рекла да радимо са децом шта хоћемо и да можемо да их чувамо ако желимо, а можемо их дати и у дом.

Док бака ово говори, деда савија главу, стиди се одлуке своје ћерке. Обоје ниједног тренутка нису имали дилему шта ће урадити. Одмах су знали да дом не долази у обзир. И већ четири године се о деци старају као родитељи, без икакве помоћи правих родитеља ових анђела.

Славица је огорчена због ћеркине одлуке да остави децу. А опет јој је драго што је на другом месту пронашла своју срећу. А онда се, опет, пита како се то лична срећа гради на несрећи сопствене деце?

- Зинули смо од чуда када нам је рекла да се удаје и да са децом радимо шта хоћемо. У том тренутку најстарија Милена била је први разред, а најмлађи Александар имао мање од три године. И, ево, хвала богу, деца су добро, старамо се о њима како знамо и умемо. А њиховим родитељима далеко лепа кућа!

А онда се, као да је он нешто крив, јавља деда Милош и каже:

- Она из другог брака већ има двоје деце и треће је на путу. Сврати повремено, али вероватно осети да није добродошла, да се њеној посети нико није обрадовао, и брзо оде. Деци не донесе ништа, нити она шта од ње очекују. Отац и не долази.

Довољна и корица хлеба

Причу даље наставља бака:

- Одржавамо само површне контакте. Некада се деси да се не чујемо телефоном и по неколико месеци. Ми смо ишли у њен нови дом, куповали поклоне за њену “нову” децу. Наша је, шта да радимо. Али овде није добродошла. Да је хтела, могла је да остане овде, а и место јој је и било поред деце. Желела је другачије и то је то. И од ње и не очекујем било какву помоћ везану за децу. Најгоре је, ето, прошло. У тренутку када су их оставили, ја сам још увек радила у “Нитексу”. Док сам била на послу, о њима се старао деда, јер је он давно остао без посла у “Ђуки Динић”. Кад ја дођем, он је одлазио покушавајући да заради неки динар цепајући дрва, надничећи, како бисмо се хлебом прехранили. Моја плата је била скромна, а нас много. Али сам рекла да док имамо само корицу хлеба, од деце нас неће раставити нико и ништа.

Милена је сада шести разред, Милица четврти, Александра други, а Александар је предшколац. Воде их и чекају испред школе, припремају за екскурзије, пакују за рекреативну наставу, воде лекару, дежурају поред постеље када су болесни. Онолико колико могу помажу им око домаћих задатака, воде их у шетњу и труде се да се деца што мање разликују од својих вршњака, да им на најбољи могући начин начин замене родитеље.

И док нам деца показују слике маме и тате, гласно коментаришу да их уопште не воле, да највише на свету воле баку и деку и да им родитељи не недостају. Али, најстарија Милена се, грлећи баку, сећа како је њен тата једном ударио баку и како се она тада уплашила и колико је плакала. И откад је мама отишла, она спава са баком и то планира још дуго да ради.

Деца су добри ђаци, уредна, чиста и сви у школи имају само речи хвале за њих и баку и деку. Дека иде на родитељске састанке, води их на спортска дружења која организује Центар за социјални рад, а бака пере, пегла, спрема оно што они највише воле.

- Ја сада не радим откада је “Бенетон” дошао у “Нитекс”. Имам још годину дана до пензије јер имам 34 године стажа. Бићу на бироу ту годину, а онда у заслужену пензију. Захваљујући чињеници да смо постали хранитељи нашој деци, сада се много лакше дише. Више се не будим уплашена јер немам шта да им спремим за јело и како да им купимо гардеробу да би пристојно одевени ишли у школу. И како да се грејемо зими, од чега да купимо дрва. Захваљујући Центру за социјални рад, ми смо, ево, већ три пута добили новчану накнаду од које можемо пристојно да живимо. Завршили смо обуку за хранитеље, после подношења захтева чекали годину дана и нашој срећи није било краја када смо успели. Да се разумемо, нисмо тражили да нам плате за нашу љубав јер она се новцем не може измерити, али смо тражили да нам помогну да нашу љубав изразимо. Да су деца могла да једу и облаче нашу љубав, новац нам не би требао, а она би била најсрећнија на свету.

Сада смо богати

Насмејан дека Милош се сећа како су деца реаговала када је дошао први пут са новцем.

- Купио сам им пуно слаткиша, и принцес-крофне и баклаве, и не знам шта све, а они су викали: сада смо богати!

И већ су деци купили компјутер, додуше полован, и полицу за књиге и школски прибор, и ставили ламинат преко бетона у дневној соби. Сада планирају да купе и нови тепих и да деци обнове гардеробу. Огрев су већ обезбедили и спремни су за зиму. Сада је лакше деци испунити жеље, а она су тако добра да то и заслужују. Девојчице помажу баки у кухињи, већ умеју да скувају кафу, а дечак помаже деди око цепања и слагања дрва.

- Сада смо у прилици и да редовно плаћамо струју и не стрепимо од искључења. Отплаћујемо стари дуг и имамо још две рате. Не желим ни да се сећам како смо месец дана живели без струје када су нам је исекли јер нисмо редовно плаћали. Како смо и могли када смо једва прехрањивали децу?

На помен струје мали Алекса каже:

- Али бако, па ми смо платили струју!

Дете од шест година већ брине бриге одраслих!

- Само да смо живи и здрави да можемо да их изведемо на пут, да порасту још мало. А ваљда ће они после погледати нас и наћи нам се када остаримо. Једино што им никада не бих опростила је да понављају грешке својих родитеља. Ма ја ћу ићи са њима у град када се девојчице заљубе и чекаћу их у неком ћошку само да их заштитим колико могу - каже бака.

Јелена ЂОРЂЕВИЋ
Фотографије: Душан МИТИЋ

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2749&tekst=02